U Vujaklijinom rečniku nema reči BLOG. Na Internetu izguglovah da je reč nastala od engleskih reči Web i Log i znači nešto kao internet dnevnik. Ono kao – napiši nešto pa će čitati koga zanima. Nije važan ni prostor ni vreme. Koga interesuje naći će.
E, meni je šansu za ovaj internet dnevnik dala Vesna. Pošto me je, kao novinara, uvek opominjala da ne dužim sada je rekla da mogu da pišem šta hoću i koliko hoću. To je redovno radila kada sam o njoj pisala. Naravno da je nisam slušala. Imam svoje mesto na sajtu „Nove šanse u Novom”. Na sajtu mladoga sveta koji sada, Bogu hvala, samostalno korača kroz život. Zato želim da se u ovom prvom pisaniju podsetim prvih koraka u Novoj šansi. Sa zebnjom se krenulo, ali i sa velikom odlučnošću majke da pomogne svom detetu.
Dakle, preprekama se reklo MRŠ (na marš). Neću sada o tome kako se došlo do projekata. Kako se uopšte razabralo šta su to projekti. Odakle oni! Molila sam Boga da me nauči kako da nekako toj deci budem od koristi. Najpre mi je teško palo kada vidim svu tu dečicu sa nekim problemima. Jednom sam se i zaplakala. Onda me jedna majka, moja prijateljica, „ošamarila rečenicom”. Jednostavno mi je rekla: „Ne plači. Pomozi.” Počelo se sa radionicama i igricama. Crtali smo, bojili, pevali, igrali se… Nova šansa je otvorila vrata za svu decu i to ne samo iz Novoga. Roditelji su na početku stidljivo dovodili svoju decu. I deca nisu bila naviknuta na veća društva. U njihovim životima se sve vodilo po nekom redosledu.
Sećam se jedne mame koja je, kada smo joj rekli da slobodno ostavi Filipa i vrati se za dva sata, rekla da ne zna gde će sa sobom jer se nikada toliko od njega nije odvajala od kada ga je rodila i da ne zna šta će da radi bez njega i to čitava dva sata. A Filip je već išao u školu. Posle toga je Filip sam terao svoju mamu da ide jer on ima svoje obaveze na radionici. Sećam se Nikole koji nikako nije želeo da se priključi deci. Svi smo se trudili da ga uvedemo u igru, ali bez uspeha. Onda je Vesna naduvala balone, svi smo počeli da skačemo i Nikola nam se, sav radostan i ozaren, pridružio. Svaki naredni Nikolin dolazak bio je, i ostao, sa osmehom. Ana je došla iz Doma. Slabo je čula. Aparatić je bio slab. Zato je slabije i izgovarala reči. Vesna joj je obezbedila novi aparat, druženja na radionicama povećala su komunikaciju, tako da naša Ana danas potpuno normalno komunicira. Nova šansa je rešila problem i jedne mame koja mi je, kada sam joj čestitala što je njena Maja završila osnovnu školi, sa setom rekla: „Kako ćemo sad slaviti rođendane?” U Novoj šansi se slave svi rođendani. I svi su nam važni. I svi se zajedno radujemo i veselimo. Iskreno. Onako kako to samo deca znaju.
Ova NVO je formirana zbog Saše. Vesna je, uprkos svim površnim i pesimističnim prognozama lekara, od svoga sina izvukla ono najbolje i ono što njemu najviše odgovara. On ne priča puno. Od životinja najviše voli pingvine. Kompjuterski programi su za njega igrarija. Nekako se čini da nije mnogo zainteresovan, a sve odrađuje brzinom munje. Kompjuteri su njegov svet. E, taj Saša, taj ćutljivi momak, učinio je da se, prvi put u svojoj skoro četiri decenije dugoj novinarskoj karijeri, zbunim i ne uključim diktafom. Držala sam neke radionice koje sam sama osmislila, uz Božiju pomoć. Jednom prilikom sam ih pitala šta bi uradili kada bi imali dosta novca. Odgovori su se uglavnom svodili na to da bi sebi kupili ponešto. Jednu ipo rečenicu očekivala sam od Saše. I prevarila sam se. Rekao je da bi otvorio štampariju u kojoj bi se zaposlilo još mladih ljudi (tada je počela sa radom prva digitalna štamparija u CG u kojoj su radila naša deca iz Nove šanse, sa Sašom kao majstorom za dizajn), da bi kupio mašine na kojima se lako radi i nema puno otpada, da bi dao novac da se naprave lekovi za sve bolesti da nijedno dete ne bude bolesno i da svi budu srećni, da bi stavio filtere na dimnjake fabrika kako se priroda ne bi zagađivala i da bi ptice mogle slobodno da lete ispod plavog neba, da bi zaštito životinje i pustio ih da slobodno žive… Toliko je lepih stvari Saša ispričao da smo ga svi slušali. Ja sam bila zbunjena i oduševljena. I Vesna je bila zbunjena jer on nikada puno ne govori. A Saša nam održa lekciju o plemenitosti. Evo, srećna sam i ponosna i dok ovo pišem. A prošlo je od tada više od decenije. Genijalci puni nesebične ljubavi. Oplemenjuju svet i treba im u svim sredinama dati šansu. Oni će i te kako znati da je iskoriste i održe još po koju lekciju o ljudskosti i odgovornosti.
Voli vas,
Dragana
PS: Mene su deca iz Nove šanse oplemenila i na tome sam im beskrajno zahvalna kao i Gospodu koji mi je na taj način dao šansu da budem, nadam se, bolji čovek.
